Светско "православље"

Васељенски патријарх укључио је Православну цркву у савремени екуменски покрет, када је 1920. објавио своју Енциклику, и њом се обратио "свим хришћанским црквама".

Васељенски патријархат је оснивач тзв. "Светског савета цркава". Васељенска патријаршија од 1955. и Руска православна црква од 1962. увек имају своје представнике у тзв. "Светском савету цркава".

Патријарх васељенски Вартоломеј (Архонтис) био је ко-спонзор "Конференције за мир и толеранцију" у Истанбулу, Турска, 1994, на којој је окупио хришћане, муслимане и јудејце.

Други пример изначајније сарадње помесних "цркава" светског православља су: друштвена доктрина - на којој је радила Руска православна црква, односи са исламом - на којој је радила Антиохијска патријаршија, рад на био-етици - од стране Грчке православне цркве, и обнова и мисија православних - Аутокефалне цркве Албаније, након година комунистичког прогона.

Помесне "цркве" светског "православља" које су чланице тзв. "Светског савета цркава":

• "Цариградска патријаршија" (од 1948),
• "Патријаршија Антиоха и свег Истока" (од 1948),
• "Патријаршија Александрије и све Африке" (од 1948),
• "Јерусалимска православна црква" (од 1948),
• "Грчка православна црква" (од 1948),
• "Црква Кипра" (од 1948),
• "Православна црква Америке" (од 1953),
• "Руска православна црква" (Московска патријаршија - од 1961),
• "Румунска православна црква" (од 1961),
• "Пољска аутокефална православна црква" (од 1961),
• "Српска православна црква" (од 1965),
• "Православна црква чешких земаља и Словачке" (од 1966),
• "Православна црква Јапана" (од 1973),
• "Православна црква Финске" (од 1982), и
• "Православна аутокефална црква Албаније" (од 1994).

Све православне помесне "цркве" светског православља су чланице ССЦ, изузев Грузијске православне цркве, која је ССЦ напустила 1997, и Бугарске православне цркве, 1998, као и Естоније.

Спољашње везе:
"Православне цркве" ("Источне"), страница на сајту тзв. "Светског савета цркава"